Број такмичара: 43
Број вођа екипа: 5
Број такмичара – ПАРА МОСИ: 6
Број вођа екипа – ПАРА МОСИ: 0
Руководство: 0

  • Спортске гране: атлетика, одбојка, планинарство, фудбал, риболов, тенис, карате
  • Спортске гране – ПАРА МОСИ: шах, пикадо, риболов

Општина Рудо се налази у источном дијелу Републике Српске, у непосредној близини тромеђе између Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе.

Простире се између планинских врхова а највећи врх је Голеш (1479 м) на планини Вучевици, која се наставља на Виогор, према општини Горажде. На сјеверној страни је планина Варда са највећим врхом од 1 389 м, а на јужној страни планина Тмор са највишим врхом од 1 280 м.

Општина има издужен облик са дужом осом исток-запад и краћом осом сјевер-југ. Граничи се са шест општина и то: општином Прибој и Чајетином са источне стане, општином Вишеград са сјеверне, општином Ново Горажде са западне, те општином Чајниче са јужне и општином Рогатицом са сјеверозападне.

Надморска висина се креће од 300-1450 м. Сам град Рудо налази се у брдско-планинском крају, доњег тока ријеке Лим, двадесетак километара прије његовог ушћа у Дрину, на просјечној надморској висини од 400 м.

Општина захвата површину од 344 км2. Према незваничним подацима за 2007. годину, на подручју општине Рудо било је 89 насељених мјеста.

Историја

Трагови живота на подручју Рудог су из доба неолита, а трагови првих насеобина потичу из илирског и римског доба, о чему свједоче бројни топоними илирског и римског поријекла, али и материјални остаци на подручју Рудог и његовој ближој околини. У доба римских царева из династија Флавијеваца и Свера (I-III вијек) насеље у подручју Рудог или његовој ближој околини имало је статус слободног града.

О насељености подручја општине Рудо још у у раном средњем вијеку свједочи велики број топонима, локалитета са остацима материјалне културе, зидина утврђења и велики број надгробних споменика стећака: Црквина у Обрвеној, Бријег у Гаочићима, Равни Гај изнад Племе,Бијело Брдо на црквеној главици, Штрпци на коси Кондовина, Будимлија у Мраморинама, Црвиште изнад Бишевића, Омачина-Барице, Гривин, Пазаље, Стргачина и Шахдани.

Подручје Рудог, које се често назива и Доње Полимље, у средњовјековном периоду било је у саставу државе Немањића, а после смрти цара Душана овим подручјем владају обласни господари: Војислав Војиновић, а потом његов синовац жупан Никола Алтомановић, чија територија се простирала од Дубровника до Рудника. Од 1373. после пораза Николе Алтомановића, његову територију подијелили су босански бан (од 1377 краљ) Твртко Котроманић, кнез Лазар Хребљановић и Балшићи. Дио Полимља (и дио подручја Рудог) тада је ушао у састав средњовјековне босанске државе. Кнез Лазар је узео Добрун и проширио свој утицај до ушћа ријеке Увац у Лим. Након Косовске битке 1389. смрти кнеза Лазара и краља Твртка 1391. подручје Рудог је дошло под утицај властеоских породица из рода Косача (углавном лијева обала Лима – Херцеговина) и Павловића (узак појас доњег Полимља са десне обале Лима). Они ће владати овим подручјем до доласка Турака, који су најкасније 1465. окупирали територију Доњег Полимља, па тако и подручје Рудог.

Петнаести и шеснаести вијек , у којима се консолидовала турска власт , донијели су новине и у животу руђанског краја.Овај крај је постојбина, у историји значајне породице Соколовић, која је турској царевини дала велики број истакнутих државника, градитеља бројних задужбина, али и првог патријарха обновљене Пећке Патријаршије Макарија Соколовића.

Да би се одужио свом крају , Мустафа-паша Соколовић, блиски сродник чувеног везира Османског царства Мехмед паше Соколовића , године 1555-е основао је касабу Рудо, на лијевој обали Лима.О томе свједочи најзначајнији сачуван извор повеља-вакуфнама о оснивању Рудог из 1555.године.Насеље је из темеља урађено по начелима оријенталног урбанизма, са више џамија , медреса и мектеба , путева , мостова , ханова и занатских радњи. Овај ктитор Лим је премостио ћупријом са пет окана, а касаба је убрзо израсла у варош са око 400-500 кућа.О животу Рудог у овом периоду говоре два извора –један је биографија Мустафе Соколовића а други путописи Евлије Челебије (1662- 1664).