Пуних 12 година је Мирослав Ристовић руководилац такмичења на Међуопштинским омладинским спортским играма, али много дуже је саставни дио ове велике, јединствене спортске приредбе. Почео је као члан рукометног тима Пожеге на МОСИ „Беране 1981“, а потом, као секретар Спортског савеза Пожеге, био вођа спортиста који су на Играма представљали ову општину из Златиборског округа.
Срео сам Мирослава на МОСИ у Сокоцу, у једној од канцеларија у Спортској дворани, гдје је овај тих човјек радио даноноћно да би спортисти и љубитељи спорта на вријеме добили билтене, у којима су могли прочитати све што се дешавало у претходном дану на спортским теренима, и око њих, добити најважније информације о оном што ће се догађати у наредном дану.
Ристовић је годинама незаобилазно име када је ријеч о организацији МОСИ, било у ком граду се одвијало такмичење. Организаторима игара, у припремном периоду, веома је важно обезбиједити његово присуство, свјесни да би изузетно тешко било наћи неког другог да се прихвати дужности руководиоца такмичења. Рударски је то посао на Играма, који, прије свега, тражи, до савршенства, познавање оног што се мора урадити да би се такмичења одвијала у складу са утврђеним нормама и правилима. Мирослав све то носи у глави, и најситнији детаљи су му познати; постао је експерт за овај, по много чему, изузетно важан посао у организацији МОСИ.
-Бавио сам се рукометом. На МОСИ у Беранама, далеке 1981. године, био сам члан рукометне екипе Пожеге. Касније сам све вријеме био вођа спортиста Пожеге на Играма. Послом руководиоца такмичења почео сам да се бавим 2007. године, на МОСИ, чији је организатор била Рогатица, и тако све до данас. Без ентузијазма није могуће ово квалитетно радити. Нажалост, садашњи ентузијазам нема ни близу снагу некадашњег. Често се у организацију игара укључују и аматерски спортски радници, који нису вични овом послу, прича Ристовић.
Према његовим ријечима, и мјесец и по прије почетка такмичења на МОСИ, неопходно је бити у сталном контакту са организаторима.
-Након пријаве општине, морају се обезбиједити неопходни подаци везани за спортове у којима ће се надметати такмичари. На једној од сједница Скупштине МОСИ, организује се жријебање, а након тога се ради распоред такмичења, такозвана сатница, што није нимало лако. Све то улази у први билтен, који је, слободно могу рећи, темељ свих игара, једна врста водича кроз игре. Из њега произилазе сви остали билтени са распоредом такмичења. Даље, ради се на пријему свих записника са такмичења, обради података, прављењу табела и свега другог што се односи на само такмичење. Свакодневно са радом почињемо око осам часова, а често с послом завршавамо и у три сата иза поноћи, каже Мирослав.
Ристовић не крије задовољство што је по други пут у Сокоцу на МОСИ, што је својим радом помогао домаћинима да ураде све што је било потребно да би организација ове смотре младости и спорта била на жељеном нивоу.
-Други пут сам у Сокоцу. Први пут сам био 2011. године. Измијенило се много тога у позитивном смислу, у самом граду, али и на теренима. Заокружена је једна лијепа спортска цјелина, која ће, након завршетка Игара, пружити могућност младима да се, прије свега, баве спортом. Не треба ни наглашавати традиционалну гостољубовост овог народа. Сви желе да нам буду на услузи, да помогну.
Такмичења су се одвијала својом током, како је и планирано. Истина, мало нас је у другом дану игара пореметила киша, што је изазвало нервозу код појединих представника општина и руководилаца спортских екипа. То не би требало да буде присутно на спортској манифестацији, посебно ове врсте. Спортисти се надмећу у свим временским приликама, и по киши и по сунцу. Није било разлога за нервозу. Ни на сједници Скупштине МОСИ нисам имао прилику да чујем да је некао говорио о пропустима. Пропуста има, али има их и на далеко већим такмичењима, на оним европског и свјетског нивоа. И на културном плану домаћин је положио испит; обезбиједио је младима оно што они воле. Нисам, као и на претходним играма, имао довољно времена за опуштање и одмор, али из Сокоца носим пријатне успомене, ријечи су Ристовића.
Урадио је свој дио посла Мирослав Ристовић мајсторски, маестрално. Он то другачије и не зна. Остао миран, прибран и када је, због туђе аљкавости и незнања, морао чекати дуго да понеки записник са такмичења дође до њега. Ни најмањим гестом није показао своје негодовање, свјестан да увијек има оних који не могу бити на висини задатка, савршено обавити свој дио посла. Поздравио се са својим пријатељима у Сокоцу, преузео обавезу да активно учествује у сумирању резултата 56. МОСИ, који ће бити похрањени у посљедњи број билтена.
Надам се да ћемо овог тихог и ненаметљивог човјека , у истој улози видјети и догодине, на јулском састајању спортиста тромеђе подно Златара, у Новој Вароши. Организатори наредних МОСИ, на списак оних од којих очекују помоћ, већ су уписали његово име.
