Атлетски клуб „Гласинац“ Соколац је основан 1978. године. Рад Клуба обновљен је 2000.године на иницијативу бивших соколачких атлетичара Неђа Ђуровића, Славка Копривице и Драгана Јоловића (успјешни атлетичари репрезентативци екс Југославије).
Атлетика на Романији и Гласинцу има дугу традицију. Још у вријеме турске владавине овим простором млади су се приликом вјерских празника такмичили у бацању камена с рамена, скоковима с мјеста и тркама. Та традиција настављена је и за вријеме Аустроугарске, те Краљевине Југославије. Послије Другог свјетског рата на Гласинцу су се одржавале честе прославе – Дан ослобођења, Први мај, Дан младости… организована су такмичења у атлетским дисциплинама. На тим такмичењима наступали су стари атлетичари: Буде Мијатовић, Саво Јоловић, Богољуб Јанковић, Саво Јанковић, Вељко Граховац, Бранко Ковачевић, Милан Битомир, Радисав Марић, Миливоје Јанковић, Јања Копривица, Веселка Беатовић, Ленка Зечевић, Раденко Бошковић. Организоване су и уличне трке, кросеви…
Организованије бављење атлетиком у Сокоцу започиње 1965. године. Темеље организованом раду ударио је професор физичког васпитања Ранко Рашо Милошевић, који је у Соколац дошао да ради у школи. Он је 1964. основао атлетску секцију. Тада је у Гимназији основано Спортско друштво „Гимназијалац”.
Први предсједник Спортског друштва био је Митар Одовић. Атлетска секција била је практично истурено одјељење Атлетског клуба Сарајево. Из те секције први је изникао Милад Петрушић, врстан атлетичар који ће се прославити у Атлетском клубу Сарајево, биће југословенски и балкански првак. Послије њега, пут Кошева и Сарајева крећу Неђо Ђуровић, Славко Копривица, југословенски шампиони и репрезентативци. Неђо Ђуровић је одмах почео постизати изванредне резултате у бацању копља, а Славко Копривица у трчању на средњим пругама. Касније су са Сокоца пут Сарајева и атлетских висина кренули Миленко Шолаја (вишебојац – бацач кугле, скок удаљ, троскок…). Био је јако талентован и свестран. Ту су и Драго Шућур, Душан Ђокић, Момира Јанковић (бацач копља), који ће касније постати члан Црвене звезде, Милан Јанковић (средњепругаш), Дара Ђурковић, Саво Вучетић, Љиља Ећимовић, Славиша Марић.
Атлетска секција је егзистирала 3-4 године. Наставник Рашо је отишао у Ковиљачу (у Србију) и тада се секција угасила. Рашо Милошевић се вратио у Соколац 1979. и тада је формирао Атлетски клуб Гласинац. У то вријеме у Сокоцу су на сцени млади талентовани атлетичари Данко и Боривоје Станић, Срђан Пређа, Ненад Марић, Слободан Грујић, Иван Бартула, Душко и Драган Јоловић. Атлетски клуб Гласинац дао је низ сјајних атлетичара који су одлазили у Сарајево, на Кошево, гдје су постајали прваци и репрезентативци. Почетком рата у БиХ у априлу 1992. гаси се спортски живот па атлетске активности потпуно замиру. Пауза ће потрајати више од седам година. Када је рат завршен, познати атлетичар и атлетски тренер Неђо Ђуровић је отишао у Београд и тамо је радио у Атлетском клубу Милиционер. Нешто раније радио је и Чукаричком. Атлетичари Милиционера постизали су добре резултате, за шта је он увелико заслужан. Међутим, ускоро ће се догодити бомбардовање Србије (агресија на СР Југославију у прољеће 1999. године), када се он враћа у Соколац. Милован Бјелица и Зоран Мачар формирали су Спортско друштво Гласинац.
Имали су све клубове осим атлетског, па су позвали Неђа Ђуревића који се на позив одазвао и вратио у родни крај. Повратак Ђуровића означио је прекретницу у развоју атлетике у Сокоцу. Добио је запослење као директор Фонда за спорт и физичку културу. Те 2000. године почиње да ради са јуниорима. АК Гласинац је регистрован. Ђуровић је започео стварање моћног атлетског клуба. У томе су му помогли тренери Славко Копривица и Драган Јоловић. Тада се на Гласинцу појавила талентована генерација у којој су Жељка Бартула, Милан Цуровић, Горана Цвијетић, Илија Цвијетић, Милан Кнежевић, Вера Мијатовић, Александра Добриловић, Дејан Елез, Жарко Арбиња, Ненад Марић, Ведран Орашанин…
Убрзано су организована такмичења на којима млади из Сокоца постижу запажене резултате. Већ тад се видјело да стиже талас талентованих атлетичара: Жељка Бартула у бацању кугле и диска, Горана Цвијетић у спринтерским дисциплинама, те у препонама. У дисциплини 400 метара препоне почиње рушити рекорде. У тој дисциплини је десет година неприкосновена, на 100 метара без препона такође је без премца у БиХ. У једној години осваја 11 титула, са 17 година је шампионка БиХ. Она је побјеђивала у свим конкуренцијама, од млађих јуниорки до сениорки.
Сјајне резултате постижу и Борис Сусловски и Илија Цвијетић, те Младена Петрушић, Дарко Росић, Боро Станић. Атлетичари Гласинца побјеђују широм БиХ те на многим међународним такмичењима освајају балканске медаље. Сви које сам напријед поменуо су истакнути репрезентативци БиХ. У репрезентацији ускоро наступају и Вера Мијатовић у трчању на 400 метара и штафети, Борислав Булајић (бацање копља), Крсто Пајић (бацање копља), Драженка Гаврић (крос), Милан Цуровић (диск). У екипној конкуренцији дјевојке Гласинца су неприкосновене, више од десет година. Сарајево их није побиједило. Оне учествују и у Купу шампиона и постижу запажене резултате. Атлетичари Гласинца су редовно међу најбољим спортистима БиХ. Атлетика у Сокоцу достигла је своје звјездане тренутке, нови асови су наставили стазом великана Милада Петрушића, Неђа Ђуровића и Славка Копривице.
Када је на стадиону у Сокоцу постављена тартан стаза учињен је велики корак у развоју овог спорта који је, поред високог квалитета, остварио и велику масовност и понос је општине Соколац.
