Број такмичара: 66
Број вођа екипа: 9
Број такмичара – ПАРА МОСИ: 0
Број вођа екипа – ПАРА МОСИ: 0
Руководство: 0

  • Спортске гране: атлетика, рукомет, шах, стони тенис, планинарство, одбојка на пијеску, риболов, бициклизам, тенис
  • Спортске гране – ПАРА МОСИ: нема

Смјештена на сјевероистоку Црне Горе уз магистрални пут и пругу Београд–Бар, уоквирена с југа планином Бјеласицом (2.137 м) а са сјевера Лисом (1.509 м), површине 924 км2 са 46.051 становника бјелопољска општина по површини четврта а по броју становника трећа у држави, представља саобраћајно, трговачко и културно-образовно чвориште црногорског сјевера. Градско језгро смјештено је на двијема акумулационим терасама на висини од 575 м, док је околни рурални простор испресијецан рјечним долинама Љубовиђе, Љешнице, Бистрице и других притока Лима. Клима је умјерено континентална. Територија Бијелог Поља је котлинско-планинска област са веома повољним условима за развој многих грана пољопривреде и туризма.

Историјски развој

Културни остаци из почетних фаза праисторијског доба на територији бјелопољске општине нијесу налажени. Близина налазишта у Петњику код Берана из старијег неолита (старчевачка група) и на Беран-Кршу из средњег неолита (винчанска група) указује да је доцније ширење примитивних облика земљорадње са истока обухватало и сусједну бјелопољску област која је квалитетом земљишта и обиљем вода била веома погодна за почетни облик привређивања. Из неолита су остаци налазишта на рјечној тераси у селу Биједићи, а из развијеног бронзаног доба остаци бројних насеља градинског типа као и сјекира албанско-далматинског типа из Остреља. Према једној групи научника (М.Гарашанин, Ж.Шћепановић) подручје Бијелог Поља су у предримско доба насељавали припадници илирског племена Аутаријата, док знаменита Фанула Папазоглу постојбину илирских Ардијеја везује за подручје црногорског сјевероистока којему припада и простор бјелопољске општине. Из времена римске владавине су натписи на каменим блоковима из Вољавца, Затона и Никољца. Остатке култних мјеста на добрињским Барицама, Новчића гробљу у Личинама, у Миочу, Вољавцу, Добракову и Павином Пољу једни истраживачи повезују са балканском културом стећака, а други са протобалканском култном симболиком. По доласку Словена, према једној групи научника, бјелопољски сјевероисток је гранично подручје између Зећана и Рашана и у другој половини XИ вијека у саставу државе Војислављевића, док се по другима до Немањића периода овај простор не може јасно диференцирати.

Географски положај и карактеристике предјела бјелопољске општине јасно одражавају све повољности за формирање већих насеобина још у далекој прошлости. На јужном крају поља гдје се у Лим уливају Љешница и Липница сусријећу се два главна пута: један уздужни уз саму долину на правцу сјевер–југ и други попречни који је спајао предјеле са источне и западне стране ријеке. Иако поједини археолози виде могућности постојања насеља градског типа (муниципиуми) у римском периоду на подручју Бијелог Поља и сусједних Берана (М. Гарашанин), потпуно релевантнима могу се сматрати поставке о почетку формирања развијене насеобине у XИИИ вијеку када је из Стона 1252. године у Цркву Светог Петра пренесено сједиште Хумске епископије. Тада се у овом новом духовном и културном епицентру дијела немањићке териоторије почела ширити насеобина која је постепено надрастала караванску станицу на путу за Брсково и Дубровник. У Лимској повељи (1254-1264) Уроша И помињу се данашњи дијелови града Прушка и Липница као насељени посједи Цркве Светог Петра. Конзистентности поставки о оваквом слиједу развитка иде у прилог и то што је Урош И за хумског епископа поставио свог брата Саву.

Након доласка Турака улогу Цркве Светог Петра преузима Црква Светог Николе у Никољцу, а у забиљешкама за 1456-1458. годину дубровачког трговца Живана Припчиновића насеље се помиње као Никољ-Пазар. Према народном и већини других тумачења данашње име Бијело Поље је добило по овдје веома распрострањеном цвијету бијела рада и тако се помиње први пут 28. јуна 1589. године у једном документу из которских судско-нотарских књига, а турски назив Аково ( што такође значи бијело поље ) јавља се у XВИИ вијеку. У вријеме турске владавине насеље скоро губи ранију транзитну функцију поред осталог и због примитивних привредних односа и тек у XВИИИ вијеку са интензивнијим развојем занатства и трговине поприма некадашњу улогу. Подложнички односи у пољопривреди, и уопште, феудални начин живота доминирали су овдје и током друге половине XИX вијека иако су се близина црногорске и српске границе и европска цивилизацијска струјања све више осјећали. Након кратког периода слободе послије протјеривања Турака (1912-1915) услиједила је аустро-угарска окупација, а потом веома успорен развој у Краљевини Југославији. Тек са изградњом и модернизацијом пута према Пријепољу, и према Мојковцу, Колашину и Подгорици, Бијело Поље ће почети да се осјетније развија, да би од малене касабе постало трећи по величини црногорски град.

У периоду иза Другог свјетског рата привреда Бијелог Поља постепено напредује. Након формирања Грађевинско-индустријског предузећа (1948), Пилане „Шпиро Дацић“ (1949), Фабфике за прераду воћа (1951) и Фабрике за прераду меса услиједило је пуштање у погон Вунарског комбината (1961) који је упошљавао преко 2000 радника, а потом су се развиле и друге фабрике: Фабрика обуће „Београд“, Имако, Ленка, Бјеласица-Рада, Јекон, Полипак, Прва Петољетка. Бјелопољско подручје је проглашено првим огледним пољопривредним планинским регионом у СФРЈ, а велико Пољопривредно предузеће „Бјеласица“ остваривало је кооперацију са бројним пољопривредницима из околине, бавило се производњом пољопривредних култура, откупом, складиштењем и дистрибуцијом љековитог биља и друге трговачке робе преко својих стотину продавница у сусједним општинама и централном дијелу Црне Горе. Интензиван привредни развој слиједио је напредак у развоју школства и здравствене заштите.

Током дезинтеграције Југославије и након повратка независности Црне Горе, у Бијелом Пољу се развијају мала и средња предузећа, услужне дјелатности, производња здраве хране, прерада меса и рекреативни туризам. Велики напредак је видан нарочито у изградњи путне инфраструктуре (изграђено је 500 км некатегорисаних и 135 км асвалтних путева, седам нових мостова на Лиму и градска обилазница) и других инфраструктурнх објеката (500 км водоводне мреже, нова спортска хала, уз остале бројне новоизграђене и реконструисане објекте за потребе културе и образовања, здравства и социјалне заштите).