Број такмичара: 88
Број вођа екипа: 10
Број такмичара – ПАРА МОСИ: 0
Број вођа екипа – ПАРА МОСИ: 0
Руководство: 4

  • Спортске гране: атлетика, одбојка, кошарка, стрељаштво, шах, планинарство, мали фудбал, одбојка на пијеску, риболов, тенис, карате
  • Спортске гране – ПАРА МОСИ: нема

Бајина Башта је насељена непрекидно последњих 7000 година. Најстарије досада познато насеље потиче из периода Старчевачке културе раног неолита. Насеље је у науци познато као Кременило и налази се у данашњој Вишесави удаљено 2.5 км од самога центра Бајине Баште. Становници су се бавили претежно земљорадњом о чему сведоче орнаменти пронађени на грнчарији али и сточарством. Ископавања током 60-тих година XX века показала су континуитет насеља кроз читав неoлит све до самог прелаза у метално доба.

Из енеолита, односно прелазног доба од неолита ка металном добу, потиче насеље Јовин брег чија грначарија нам открива комуникацијске везе овог насеља са становницима Паноније. Део археолошких налаза из Кременила и Јовиног брега данас је изложено у ходнику ОШ ’’Рајак Павићевић’’ у Бајиној Башти.

Као градско насеље, Бајина Башта је настала средином 19. века када је кнез Александар Карађорђевић је 12. јула 1858. године издао решење о оснивању варошице Бајина Башта. Тада се дотадашње среско седиште премешта из Рогачице (насеље на око 12 км низводно од Бајине Баште) у Бајину Башту. Од тада па све до данас, на десној обали Дрине, у подножју планине Таре, смештен је центар општине.

Интензиван eкономски развој је почео 1966. године, када је свечано пуштена у рад Хидроелектрана „Перућац“, друга по величини у Србији. Тако је, некад омалена варош на обали моћне реке, Бајина Башта, по попису из 2011. године стигла до завидног броја од 26.043 становника.

Клима у Бајиној Башти је умерено-континентална, али је повећана влажност ваздуха после изградње вештачких језера у Перућцу и у Заовинама. Просечна годишња количина падавина је 700-800 м.

Биљни и животињски свет је карактеристичан за просторе умерене климатске зоне. У националном парку Тара који је један од најзначајнијих природних богатстава Србије, на површини од 19175 хектара станиште је многих заштићених биљних и животињских врста.

Поред Панчићеве оморике – балканског ендемита који је преживео велико ледено доба на веома ограниченим стаништима у средњем току реке Дрине, и Панчићевог скакавца – локалног ендемита, коме је ово подручје једино станиште, ова планина је станиште за 53 врсте сисара, 153 врсте птица и 40-так врста риба (Орловић, Остојић, 2001). Од врста под посебном заштитом, истичу се: медвед, срна и дивокоза.

По стандардима IBA пројекта, планина Тара је номинована као међународно значајно орнитолошко подручје у оквиру кога се срећу ретке врсте птица: сиви соко, орао змијар, сури орао, велики тетреб, шумска шљука и др. У водама Дрине и језера Перућац има у изобиљу разних врста риба, међу којима је најпознатија младица, а присутни су још и шаран, пастрмка, сом.